““STARI PROFESOR Upitala sam ga za stara dobra vremena, kada smo bili veoma mladi, naivni, ushićeni, glupi, nespremni. Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti - Odgovorio je. Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna, Šta je za čovečanstvo dobro a šta loše. To je najsmrtonosnija moguća iluzija - Odgovorio je. Pitala sam ga za budućnost, da li je još vidi jasno. Pročitao sam previše istorijskih knjiga - Odgovorio je. Pitala sam ga za fotografiju, onu u ramu, na pisaćem stolu. Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha, žena, ćerkica na ženinim kolenima, mačka na ćeričinim rukama, i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje leti neidentifikovana ptičica. - Odgovorio je. Pitala sam ga da li je ponekad srećan. radim - Odgovorio mi je. Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još. Nekoliko mojih bivših asistenata koji takođe imaju bivše asistente, gospođa Ljudmila koja vodi kuću, neko veoma blizak, ali u inostranstvu, dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane, a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije. - Odgovorio je. Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća. Brane mi kafu, votku, cigarete, nošenje teških uspomena i predmeta. Moram da se pravim da to ne čujem. - Odgovorio je. Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti. Kad je prijatno veče, posmatram nebo. Ne mogu da se načudim koliko je tamo tački gledišta. - Odgovorio je.””
