““Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova. Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose. I ja u ovom mutnom moru bluda i kala ne tražim plena; oh, ja sam željan zraka! I mleka! I bele jutarnje rose! Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao: zašto? Brata sam zvao dušmanom kletim. I kliktao sam kad se u mraku napred hrli, i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov. A danas mirno gledam kako mi željnu ženu gubevi bakalin grli, i kako mi s glave, raznosi krov, ─ i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim. Ja sam do juče pokorno sagibo glavu i besno sam ljubio sram. I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─ ali je danas znam! Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena i preživeo crvene godine Klanja, radi ovog svetog Saznanja što mi je donelo propast. I ja ne tražim plena: oh, dajte meni još šaku zraka i malo bele, jutarnje rose ─ ostalo vam na čast!””
