““Ona koja zauvek je u dubini mog bića ostala, u sumraku od sjaja i pogleda brzih; ona koja svoj veo nikada skinula nije u svetlosti jutarnjoj, biće moj poslednji dar tebi, Bože moj, u moja konačnu pesmu uvijen. Reči su joj se udvarale ali je nisu osvojile; zalud je ubeđivanje svoje nestrpljive ruke ka njoj protezalo. Lutao sam od zemlje do zemlje čuvajući je u jezgru srca mog, a oko nje su se dizali i padali razvoj i propast mog života. Nad mislima i delima mojim, nad dremežima i snovima mojim, samo je ona izdaleka vladala. Mnogi su ljudi kucali na moja vrata i tražili je i u očaju se od njih okretali. Niko na svetu njeno lice nikada video nije, i ostala je us vojoj samoći čekajući da je ti prepoznaš.””
