Došlo veče, varoš je u moru svetlosti, naročito kod…
““Došlo veče, varoš je u moru svetlosti, naročito kod Bejaz-kule, muzika na sve strane, bašta 'Jedinstvo' puna sveta, pa divno okićena zastavama, pa u njoj nekolike muzike, raketle, bengalska vatra; a duž obale njene kaik do kaika iz kojih se ori pesma... Mi smo išli polako kroz svetinu, gledali osvetljenje i veselje. Ne uđosmo odmah u baštu, jer ja htedoh da se prošetam pored ograde do mora. I kakva čudna i žalosna slika! Uz ogradu nije jedna turska žena, no stotinu, u crnim čaršafima kao domina, u senci kao senke, bez lica, ili kao noćne aveti: jedne sele na zid od ograde, druge stoje, naslonile oko uz gvožđe, pa gledaju u baštu ne dišući, bez sumnje uzdišući, plačući dušom, prolivajući suze iz srca: u bašti su njihovi sinovi, njihova braća, njihovi ocevi, i što je najgore - njihovi muževi. Nikad mi se nisu učinile ovoliko dostojne sažaljenja. U njima sam videla ponižen ceo ženski rod. Bolje da im je zabranjeno da dođu ovde, uz plot, kad im je zabranjeno unutra. I uzeh da vučem: Sramota! Da protestujem; ali kad bih opomenuta da je bolje da ćutim, kad videh da baš ništa ne mogu za 'naše sestre muslimanke', kako kaže madam Verand, da ne mogu ništa za žene potčinjene i ponižene, od kojih njihovi muževi traže dužnosti ne dajuči im prava, i koje, za njihovu nesreću, da bi teže podnosile poniženje, njihovi ocevi prosvećuju, dajuči im u ruke luču, knjige prosvećenih naroda - ja zaplakah. Ti znaš, moja Lujza, da ja u ovome nisam sasvim žena, ne zaplačem za makar šta... Celo veče bila sam kao ubivena; sa puno žuči pogledala sam u svakog čoveka s fesom, kao da su to sve Turci, kao d au fesu nema Grka i Jevreja; i celo veče sam žalila one devojčice što su bile obučene evropski a gologlave. Zato što nemaju šešir ja sam znala da su to turske devojčice. Bilo ih je i prilično odraslih. Sedele su s ljudima, otac ih je doveo, brat... One su, kako se meni učinilo, ili kako sam ja osetila, bile tužne. 'Dogodine ovde ne smemo - imaćemo čaršaf. Dogodine ćemo uz plot, s majkama i sestrama...””
About This Quote
This interpretation was drafted with AI assistance. It is one reading of the quote, not the author's own explanation.
A vivid, mournful depiction of wartime suffering and gender oppression in a Balkan town, interweaving personal grief with broader social critique.
In simple terms: War and patriarchy cause deep sorrow and injustice.
Key Takeaway
Recognize and resist oppression in conflict zones.
Themes
war
gender
oppression
memory
humanity
Mood
sorrowful
reflective
critical
Type
Grcka:0
Jelena-dimitrijevic:1
Putopis:0
Solun:0
Toga:0
When to use this quote
- reflections on conflict
- human rights advocacy
- literary analysis
Key Concepts
patriarchal violence
civilian trauma
historical narrative
cultural critique
Questions to Reflect On
- What does this scene reveal about gendered violence?
- How can art foster empathy for victims?
A Different Perspective
The narrative may lack broader context for non‑local readers.