Ubrzo sam shvatio da u meni postoje dva Akropolja, dnevni…

““Ubrzo sam shvatio da u meni postoje dva Akropolja, dnevni i noćni. Prvi je bio analitičan, s vodičevom glavom. Provera plana, istraživanje strukture celine, dodirivanje kamenja, zamišljanje onog što je propalo - poput studije anatomije iskopane životinje. Prvi pokušaji privikavanja, uspostavljanja ličnog odnosa prema spomeniku kulture. "Za sebe" sam izabrao Propileje i Partenon. Zbog njihove energije, mase i reda. Hram Nike je bio suviše filigranski da bih osetio njegovu kamenu materijalnost - pre je na mene ostavljao utisak uspešne kopije, Dobro urađenog zadatka na klasičnu temu. Najteže mi je bilo da uspostavim vezu s Erehtejonom. Portik karijatida ružile su metalne cevi podupirača koji su građevini oduzimali smisao i planiranu lakoću. Same karijatide, ubogaljene i lišene šarma, kao da su se zaustavile na pola puta između ljudskog oblika i stuba. Nad tamnim jezerom starih atinskih kultova ovaj jonski hram kao da govori o nemogućnosti povezivanja drevne vere s novim arhitektonskim izrazom. Drugi Akropolj - noćni, upaljen na nebu, koji se u celosti prepušta pogledima. Sedao bih na Brdo Muza, kraj samog spomenika Filopapu. Odozdo, iz sirotinjske četvrti Plaka, dopirala je banalna, svakodnevna vreva. U mraku se sjajio kreč belih kuća. U vazduhu se dizao miris ovčetine, maslina i belog luka. Akropolj u vencu mirisa crnog luka. Levo, među drvećem, svake večeri izvođena je predstava 'Son et Lumiere'. Sofoklovi horovi plakali su čas na francuskom, čas na engleskom. Svetlost je iz noći izvlačila fragmente svetog brežuljka. Crveni sjaj reflektora imitirao je požare. Tada je za mene Akropolj bio skulptura; ne arhitektonski kompleks, već skulptura. Ruinirana južna kolonada Partenona, nisko posečena stabla stubova izazivali su grč u mom srcu. Kamenje se borilo s napadom pustoši. S estetskog plana Akropolj se u mojoj svesti prebacio na plan istorije. Nisam mogao da ponovim ni uzbuđenje, ni molitve humaniste iz prošlog veka.(...) Akropolj koji mi se nalazio pred očima, sveden na skelet, odran od tela, za mene je istovremeno bio delo volje, reda i haosa, umetnika i istorije, Perikla i Morosinija, Iktinoja i lupeža. I, dodirujući pogledom njegove rane i ožiljke, osetio sam kako se u meni mešaju divljenje i sažaljenje. Ako sam crpeo posebno osećanje sreće u opasnosti, po svoj prilici to je proisticalo iz svesti o toj neobičnoj činjenici da sam "uspeo da stignem", pre nego što podelimo sudbinu svih ljudskih tvorevina na mračnom poluostrvu vremna, pre nepoznate budućnosti.””

— Zbigniew Herbert