““Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek, lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj šumi. Hajdeger je još i danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Ipak, što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu, veštačku. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio.””
