““DOBA PLAVOG SEĆANJA Maslinjaci i vinogradi daleko sve do mora Crvene ribarske barke još dalje sve do sećanja Zlatne ljušture avgusta u podnevnome snu S algama ili školjkama. I onaj brodić Nov, zelen, koji u mirnom zagrljaju voda još uvek čita D a ć e B o g Prošle su godine lišće ili šljunak Sećam se dečaka, mornara koji su na odlasku Bojili jedra bojom svoga srca Pevajući o četiri strane sveta Sa severcem naslikanim na grudima. Šta sam tražio kad si došla u bojama sunca na istoku Sa dobom mora u očima I sa zdravljem sunca u telu – šta sam tražio Duboko u morskim pećinama u prostranim snovima Gde je svoja osećanja zapenušao vetar Plav i nepoznat, urezujući mi na grudi svoje morsko znamenje S peskom među prstima zatvarao sam šaku S peskom u očima stezao sam šaku Javio se jak bol - Sećam se bio je april kada sam prvi put osetio tvoju ljudsku težinu Tvoje ljudsko telo greh i glinu A toga prvog našeg dana na zemlji Slavili su praznik amarila – ali bolelo te sećam se Ujed na usnama bio je dubok I dubok trag nokta na koži tamo gde se zauvek vreme urezuje Tada sam te ostavio. A šumni vetar poneo je uvis bele kuće Bela sveže umivena osećanja Na nebo osvetljeno osmehom. Odsad ću imati kraj sebe krčag besmrtne vode Imaću oblik slobode vrtoglavog vetra I one tvoje ruke tirane Ljubavi I onu tvoju školjku s odjekom Egejskog mora.””
