““U Parizu su postojale dve vrste snobizma, naročito među izvesnim piscima. Jedan se sastojao u tome da ljudi izigravaju katolike, što su činili čak i pojedini pisci govoreći o takozvanoj krizi katolicizma, koja je kao za inat postajala dublja što je više opadao ugled dotičnog pisca. Drugi snobizam, kome su bili potpuno naklonjeni nadrealisti, sastojao se u tome da ljudi izigravaju ateiste i antiklerikalce. U to vreme je u Parizu živeo jedan čudnovat sveštenik, verovatno malo pomerenog uma, koji je svaki čas it Sen-Silpisa odlazio na Velike bulevare i tamo cepao časopise kao La Vie Parisienne ili La Rire, izložene na kioscima, jer je smatrao da su opasni za moral dobrih hrišćana. Razumljivo, vlasnik kioska se bunio i tražio da sveštenik plati pocepane časopise, ali umesto novaca je dobijao samo zapenjene govorancije o dekadenciji i nemoralu našeg doba. Naposletku bi se pojavio policajac i u najbližu policijsku stanicu odvodio sveštenika moralistu i vlasnika kioska. Svaki put kada bi do ušiju Andrea Bretona stigao glas o nekom od takvih skandalapomenutog sveštenika, on bi odmah izdavao naređenje mladom Desnosu – koji je inače bio spreman na sve radi pobede nadrealizma – da ode u četvrt San-Silpis i pocepa sve crkvene časopise i novine na kioscima.””
