Između Bremena i Nepala, između Beča i Singapura video sam…

““Između Bremena i Nepala, između Beča i Singapura video sam mnogo lepih gradova, gradove na moru i gradove visoko u brdima, sa mnogih izvora sam kao hodočasnik pio, od čega je kasnije nastajao slatki otrov nostalgije. Ali najlepši grad od svih koje znam je Kalv na Nagoldu, mali, stari švapski gradić ispod Švarcvalda. Kada dođem u Kalv, idem polako od železičke stanice nadole, pored katoličke crkve, pored “Orla” i “Šumskog roga”, kroz Biskupovu ulicu pored Nagolda, pored Vajnštega ili do bara, onda preko reke i kroz donju Leder-uličicu, pa kroz jednu strmu, poprečnu, gore od trga, ispod trema većnice, pored dva jaka stara izvora, bacim pogled prema starim zgradama Latinske škole, u krčmarevoj bašti čujem kokoške kako kokodaču, okrenem se i idem ponovo nadole, pored “Jelena” i “Konjića”, a onda dugo stojim na mostu. To mi je najomiljenije mesto u gradiću, trg pored katedrale u firenci nije ništa u poređenju sa njim. Sada, kad sa lepog kamenog mosta gledam gore i dole, vidim kuće duž reke, a ne znam ko u njima živi. I kada iz jedne od njih gleda lpa devojka (kojih je u Kalvu uvek bilo), ja ne znam kako se zove. A pre trideset godina, iza svih ovih prozora nije bilo nijedne devojke i nijednog čoveka, nijedne stare žene, nijednog psa i nijedne mačke koju nisam znao. Nisu preko mosta prešla nijedna kola i nije kaskalo nijedno kljuse za koje nisam znao čiji su. A tako sam znao sve, mnoge školske drugove i njihove igre i podrugljive nadimke, pekarske radnje i njihovu robu, mesare i njihove pse, drveće, i gundelje, i ptice, i gnezda, vrste ogrozda u baštama. Upravo je zbog toga grad Kalv imao svoju jedinstvenu lepotu. Nema potrebe da ga opisujem, to stoji u skoro svim knjigama koje sam napisao. Da sam ostao u ovom lepom Kalvu, ne bi bilo potrebe da o njemu pišem. To mi nije bilo suđeno. Ali kada sada (kao što se do rata dešavalo jednom u nekoliko godina) ponovo sedim četvrt sata na ogradi mosta preko kojeg sam kao dečak hiljadu puta zabacio udicu, duboko i sa čudesnim uzbuđenjem osećam koliko je za mene lepo i značajno bilo to što sam doživeo: da sam jednom imao domovinu! da sam jednom u jednom malom mestu na Zemlji poznavao sve kuće i njihove prozore i sve ljude iza njih! Da sam drvo, još uvek bih bio tamo. Ali ne mogu da želim da se ponovi ono što je bilo. Povremeno uradim to u svojim snovima i pesmama, ali u stvarnosti ne želim. s vremena na vreme provedem po koju noć u nostalgiji za Kalvom, Ali da živim tamo, svakoga sata, danju i noću, imao bih nostalgiju za lepim, starim vremenima koja su bila pre trideset godina i koja su davno protekla ispod luka starog mosta. To ne bi bilo dobro. Za postupcima koji su učinjeni i za smrtima koje su se desile, ne treba žaliti. Samo ponekad treba da se tamo baci pogled, da se prošvrlja kroz ulicu Leder, da se četvrt sata stoji na mostu, pa makar to bilo samo u snu, pa makar i ne tako često. Herman Hese, Umetnost Dokolice (deo Domovina, 1918)””

— Hermann Hesse