Toga Quote by Joseph Brodsky

““STANICA U PUSTINJI Tako malo Grka u Lenjingradu je sada, da smo porušili grčku crkvu kako bismo na praznom mestu sazidali koncertnu salu. U takvoj arhitekturi ima nečeg beznadežnog. Uostalom, koncertna dvorana sa hiljadu i više mesta nije baš tako beznadežna: to je hram, i to hram umetnosti. Ko je kriv što vokalna umetnost okuplja više ljudi no što mogu znamenja vere? Šteta je jedino što sada nećemo izdaleka videti uobičajenu kupolu, već rugobno ravnu crtu. Al što se rugobe proporcija tiče, čovek ne zavisi od njih, već češće od proporcija rugobnosti. Odlično se sećam kako su je rušili. Bilo je proleće, a ja sam išao u goste jednoj tatarskoj porodici koja je stanovala u blizini – kroz prozor pogledavši, grčku sam crkvu video. Sve je počelo od tatarskih razgovora, a posle su se upleli zvuci, koji su se prvo stapali s govorom, a zatim ga ubrzo zaglušili. U crkvenu baštu ušao je buldožer sa tegom za vrh obešenim i zidovi su počeli brzo da se predaju. Smešno bi bilo ne predati se kad si zid a pred tobom stoji rušilac. Osim toga, buldožer ju je mogao smatrati neživim predmetom i, u izvesnom smislu, sebi sličnim. A u neživom svetu nije uobičajeno vraćanje udaraca. Onda su doterali kamione, i dizalice. Zatim sam kasno uveče sedeo na ruševinama apside, u rupama oltara zjapila je noć. Tako sam kroz te rupe na oltaru gledao zahuktale tramvaje i niz mutnjikavih fenjera. I tako sam kroz prizmu crkve video ono što se u crkvi uopšte ne može sresti. Jednom će, kad nas nestane, tačnije – posle nas, na našem mestu naći isto tako nešto na šta će se užasnuti svako ko nas je znao. Al neće biti mnogo onih koji su nas znali. Tako, po navici, psi dižu šapu na starom mestu; ograda je davno srušena, al njima se, verovatno, ona u snu pričinja. Njihovi snovi javu potiru. Il zemlja možda miris onaj čuva. Šta li će im kuća nakazna! Za njih je tu baštica, lepo vam kažem – baštica. A ono što je očigledno za ljude, potpuno je svejedno psima. To se zove „pseća vernost“, i ako se već dogodilo da govorim ozbiljno o štafeti pokolenja, onda verujem samo u tu štafetu; tačnije, u one koji osećaju miris. Tako je malo Grka sada u Lenjingradu, i, uopšte, nema ih mnogo van Grčke. Ili ih je, barem, premalo da bi se sačuvala zdanja vere. Od njih niko ne traži da veruju da mi gradimo. Jedna je, verovatno, stvar krstiti naciju, dok je nositi krst već sasvim nešto drugo. Oni su imali samo jednu dužnost. Nisu umeli da je izvrše. „Ti, sejaču, ralo svoje čuvaj, a vreme za klasanje mi ćemo odraditi.“ Oni svoje ralo nisu sačuvali. Noćas gledam kroz prozor i mislim o tome gde smo došli. I od čega smo dalje: od pravoslavlja ili od helenizma? Šta nam je blisko? I šta je pred nama? Ne očekuje li nas druga sad era? I ako je tako, šta nam je zajednička dužnost? I šta treba da joj prinesemo na žrtvu?””

— Joseph Brodsky