Toga Quote by Georges Didi-Huberman

““Mesto kao što je ovo zahteva od posetioca da se, nakratko, preispita o sopstvenim činovima gledanja. Shvatio sam vremenom da me određena konfiguracija mog sopstvenog tela - nizak rast, oči koje ostaju kratkovide usprkos svim naočarama, nekakav fundamentalni strah - podstiče da gledam pre svega stvari koje se nalaze dole. Najčešće hodam tako što gledam prema tlu. Nešto mora da je preostalo od jednog prastarog - bolje reći: dečijeg - straha od pada. Ali takođe i od sklonosti ka stidu, u smislu da mi je gledanje nekog u lice dugo bilo jednako teško - osećao sam da je za to potrebna stvarna hrabrost - koliko i nužno. Sve je to rezultiralo, sasvim prirodno, skupom neprimetnih gestova usmerenih ka tome da koncentrišu, pre nego da rasprše, moje vizuelno polje. Tako samo stekao naviku da transformišem tu svoju opštu stidljivost pred stvarima, tu svoju želju da pobegnem ili da ostanem u stanju trajno lelujave, neusmerene pažnje (fr. attention flottante, nem. gleichschwebende Aufmerksamkeit) posmatranjem svega onog što je ispod: stvari koje se ugledaju prve, stvari koje imamo "ispod nosa", stvari običnih. Kao da mi je saginjanje kako bih video pomoglo da bolje razmišljam o onome što gledam. U Birkenauu, sasvim posebna utučenost pred istorijom učinila je da pognem glavu malo više nego što sam navikao.””

— Georges Didi-Huberman