STARI PROFESOR Upitala sam ga za stara dobra vremena, kada…

““STARI PROFESOR Upitala sam ga za stara dobra vremena, kada smo bili veoma mladi, naivni, ushićeni, glupi, nespremni. Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti - Odgovorio je. Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna, Šta je za čovečanstvo dobro a šta loše. To je najsmrtonosnija moguća iluzija - Odgovorio je. Pitala sam ga za budućnost, da li je još vidi jasno. Pročitao sam previše istorijskih knjiga - Odgovorio je. Pitala sam ga za fotografiju, onu u ramu, na pisaćem stolu. Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha, žena, ćerkica na ženinim kolenima, mačka na ćeričinim rukama, i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje leti neidentifikovana ptičica. - Odgovorio je. Pitala sam ga da li je ponekad srećan. radim - Odgovorio mi je. Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još. Nekoliko mojih bivših asistenata koji takođe imaju bivše asistente, gospođa Ljudmila koja vodi kuću, neko veoma blizak, ali u inostranstvu, dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane, a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije. - Odgovorio je. Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća. Brane mi kafu, votku, cigarete, nošenje teških uspomena i predmeta. Moram da se pravim da to ne čujem. - Odgovorio je. Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti. Kad je prijatno veče, posmatram nebo. Ne mogu da se načudim koliko je tamo tački gledišta. - Odgovorio je.””

— Wisława Szymborska