POSMATRAM FOTOGRAFIJU Posmatram fotografiju grada u kome…

““POSMATRAM FOTOGRAFIJU Posmatram fotografiju grada u kome sam se rodio, njegove bujne bašte i krivudave ulice, brda, katoličke krovove i kupole pravoslavnih crkava u kojima nedeljom pevaju snažni basovi, od kojih se okolno drveće povija kao da divlja uragan; dugo posmatram tu fotografiju i ne mogu da odvojim pogled sa nje, odjednom počinjem da zamišljam da svi oni i dalje tu žive, kao da se ništa nije dogodilo, da neprestano trče na predavanja, čekaju voz, voze se plavim tramvajem, uznemireno gledaju u kalendar, staju na vagu, slušaju Verdijeve arije i omiljene operete, čitaju novine koje su još bele, žive u žurbi, u strahu, neprekidno kasneći, malčice su besmrtni, ali to ne znaju, neko od njih neuredno plaća kiriju, neko se boji sušice, neko ne može da završi raspravu o Kantovoj filozofiji, ni da shvati šta su stvari same po sebi, moja baka ponovo ide u Bžuhovice noseći tortu na ravnim ramenima koja se ne opuštaju, u apoteci stidljivi mladić traži lek protiv stidljivosti, devojka posmatra svoje male grudi u ogledalu, moj rođak izlazi u park odmah posle kupanja ne sluteći da će uskoro dobiti zapaljenje pluća, ponekad puca oduševljenje, zimi žute lampe stvaraju krug bliskosti, u julu muve bučno svetkuju veliku svetlost leta i pevuše mračne himne, događaju se pogromi, ustanci, deportacije, okrutni Vermaht u elegantnim uniformama, nailazi podli NKVD, crvene petokrake obećavaju prijateljstvo, mada su znak izdaje, ali oni to ne vide, takoreći to ne vide, imaju toliko stvari da obave, treba nabaviti ugalj za zimu, naći dobrog lekara, rastu gomile pisama bez odgovora, bledi mrko mastilo, u sobi svira radio, najnovije parče nameštaja koje će emitovati muziku i loše vesti, ali oni su umorni od običnog života i običnog umiranja, nemaju ni za šta vremena, izvinjavaju se zbog toga, pišu dugačka pisma i lakonske razglednice, stalno kasne, beznadno kasne, kao i mi, baš kao i mi, kao i ja.””

— Adam Zagajewski